Уводни део часа ( 5 мин.)
1. Шта су меморије ?
2. Какву примену имају меморије ?
___________________________________________________________________________________
Главни део часа :

Спољна, масовна или секундарна меморија је меморија великог капацитета ( за више редова величине већа од оперативне меморије ). За спољне меморије највише се као меморијски медијуми (носиоци података) користе магнетне траке, магнетни дискови, дискете и оптички дискови. Код свих ових меморија носилац података се креће, због чега је време приступа релативно дуго ( десетине или стотине милисекунди ), капацитет велики, а цена чувања 1 бита података ниска. Међутим, недостатак је баш постојање пкретних делова.

Спољна меморија се састоји од периферних меморијских уређаја као што су јединица магнетног диска, јединица дискете, јединица оптичког диска и јединица магнетне ( стример ) траке. Овим уређајима процесор приступа преко улазно - излазног подсистема.

Спољна меморија служи за дуготрајно чување података и програма, за чување великих количина података, за архивирање података, за чување резервних копија података, ...

У хијерархијском меморијском систему програм и подаци се најпре припремају на спољној меморији. Затим се фрагменти програма и података преносе у оперативну меморију, онда када су потребни процесору. Међутим, оперативне меморије никад нема довољно.

Недовољан капацитет оперативне меморије може се надокнадити специфичним начином спрезања оперативне и спољне меморије који се назива виртуелна меморија. Виртуелна меморија омогућава да корисник пише програме као да је адресни простор једнак капацитету спољне меморије, а адресе се називају виртуелене адресе. CPU при извршењу програма обраћа се виртуелним адресама које се посебним поступцима преводе у реалне адресе оперативне меморије. Ово се превођење врши за време извршења програма.

Решење проблема већег капацитета, а задовољавајуће брзине постиже се задржавањем оперативне меморије која се користи тако што се у њу из спољне меморије преносе актуелни подаци и инструкције. Када неки део оперативне меморије постане неактуелан, он се враћа на спољну меморију и замењује се новим актуелним подацима.

При коришћењу виртуелне меморије постоји више врста адреса. Адреса коју користи програмер је виртуелна или секундарна адреса. Скуп виртуелних адреса образује виртуелни адресни простор. Адреса оперативне меморије назива се физичка или примарна адреса. Скуп адреса ОМ образује примарни адресни простор.

Физичка тј. оперативна меморија дели се на групе суксцесивних локација исте величине које се називају странице. Она може садржати од 128 до 1024 меморијских локација, чак и више. Део адресног простора спољне меморије истог обима такође се назива страница. Делови програма и података преносе се са спољне меморије, или обратно, увек у обиму једне странице.

Када почне извршење програма, једна или неколико страница се преносе у оперативну меморију. Програм се извршава коришћењем оперативне меморије све док централни процесор не покуша обраћање инструкцији или податку који се још налази на спољној меморији. Тада се генерише захтев за читање нове странице са спољне меморије. програми за управљање меморијом сада треба да реше која ће страница бити удаљена из ОМ да би се унела тражена страница.

Систем за управљање виртуелном меморијом  реализује се комбинацијом хардвера и софтвера. Програми за управљање виртуелном меморијом обезбеђују ефикасно коришћење оперативне ( примарне ) меморије.

Одговорити на питања :
1. Чиме се одликују и која је намена масовних меморија ?
2. Која је намена виртуелне меморије ?
3. Шта је страница ?
4. Шта је примарна, а шта секундарна адреса виртуелне меморије ?
5. Како се користи виртуелна меморија ?