На слици 1. приказан је отпорник на који је прикључен напон U и кроз који протиче струја I. Немачки физичар Ом је 1827. године утврдио да струја која протиче кроз отпорник зависи од напона на њему и његове отпорности. У првом случају је узео константну отпорност, а мењао је напон на отпорнику. Повећавајући напон на отпорнику, Ом је утврдио да се струја такође повећава. У другом случају је узео константан напон, а мењао је отпорност на отпорнику. Повећавајући отпорност отпорника утврдио да се струја смањује. То значи да је јачина струје која протиче кроз отпорник I, обрнуто сразмерна отпорности отпорника.
I = U / R (1)
Ова једначина представља основни облик Омовог закона и важи за линеарне отпорнике. Из једначине (1) добија се следећи однос јединица:
1 A = 1 V / 1 Ω (2)
U = R I (3) R = U / I
Примери:
1. Нека је отпорност отпорника 5 Ω, а напон на њему 10 V. Према једначини 1 се добија: I = 10 V / 5 Ω = 2 A Из једначине (1) се добије (множењем са R ) да је напон U једнак: U = R I (4) а то је други облик Омовог закона. Из ове једначине се добије: 1V = 1Ω 1A (5) 2. Кроз отпорник отпорности од 10 Ω тече струја од 0,5А. Колики је напон на отпорнику? Према једначини 3 се добија:
U = R I = 10Ω· 0,5A =5V
Трећи облик Омовог закона се добија када се једначина ( 3) подели са I. R = U / I Одатле се добија однос између јединица: 1Ω = 1V / 1A (6) па за отпорност од 1Ω важи: Отпорност од једног ома има онај проводник код кога струја јачине једног ампера ствара напон између његових крајева од једног волта. 3. На отпорнику је измерен напон од 5V , а измерена струја која протиче кроз њега је 2А: R = U / I = 5V / 2A = 2,5Ω
|