КРШЕЊЕ ПРАВА ДЕТЕТА

ЦИЉ: Ова радионица има за циљ да ученици науче да препознају и развију осетљивост за ситуације кршења права детета.

ЗАДАЦИ: -оспособљавање за препознавање ситуација кршења права и анализу животних ситуација са аспекта стања дечјих права;

-стицање знања о различитим облицима занемаривања, злостављања и експлоатације;

-развијање осетљивости за ситуације деце чија су права угрожена.

Материјал за рад: -по један примерак приче за сваку групу;

-комплет картица права за сваку групу.

 ОПИС АКТИВНОСТИ

Први корак: Подела у мале групе, свакој групи по један примерак приче. Пажљиво прочитају причу, попричају о њој, издвоје и запишу сва права детета из приче која су угрожена.

Други корак: Представници група наглас читају приче, а зати резултате групног рада. Анализа:

-Која права су угрожена у овим причама? Ко их је прекршио?

-Зашто су се поједини ликови из прича тако понашали?

-Како су се осећали учесници догађаја приче?

Трећи корак: Кроз разговор ученици се наводе да препознају и друге сличне ситуације кршења права детета, да се сете примера кршења права детета из неког личног или искуства неког из њихове средине. Ученици треба да разумеју да је кршење дечјих права присутно, али често нисмо тога ни свесни. Да би смо препознали такве ситуације, морамо познавати дечја права. То је претпоставка свих даљих акција за њихову заштиту и остварење. Дискусија:

-На које све начине могу бити кршена дечја права? Ко све може да крши права?

-Знате ли неке ситуације злостављања, занемаривања и експлоатације деце?

-Које примере кршења дечјих права из своје средине знате?

Материјал за рад:

ЗОРАНОВА ПРИЧА

Имам 8 година и сада живим само с мамом и татом. Моја сестра се удала и отишла од  куће иако није завршила школу. Ја мислим да је побегла.

Кад нема посла и кад је нервозан тата се напије и само виче по кући, бије и маму и мене. Најбоље ми је када он оде на дужи пут својим камионом.

Некад ме тако пребије да мама допусти да не идем у школу, ако он није ту. Али, када је у кући, каже да не може да се забушава и онда морам да идем у школу. Другови су ме једном, кад ми је цео образ био плав и око мало затворено питали шта ми је то, а ја сам им рекао да сам се сударио са вратима. Више ме не питају ништа, али сам чуо како једном за мене кажу «онај сударени» и не зову ме да играмо фудбал после школе. Можда је то зато што што сам их више пута одбио када сам био уморан и када су ме болеле ноге.

Мама стално ради у супротним сменама од моје школе и онда ја морам да идем да купим доручак и да загрејем ручак и једем сам.

Она ме некад теши и прича да ће да се разведе и да ћемо онда бити сами и мирни, али ја  знам да неће јер се увек помире.

И она ме грди и виче на мене што сам лош ђак. Али ја не могу да слушам на часу, стално мислим шта ће да буде када дођем кући и да ли је он ту.

Стално сам тужан и плашим се. Не занам коме да испричам све и ко може да ми помогне.

МАРИЈИНА ПРИЧА

Зовем се Марија. Имам 17 година и сада брат и ја живимо у Београду са баком и дедом. Пре смо били срећни с мамом и татом и живели смо у једном малом месту у Босни. Онда су они погинули и брат и ја смо морали да се преселимо овде.

Ми смо сиромашни јер живимо само од дедине пензије, јер стриц, који је такође ту, најчешће потроши своју плату на пиће. Зато ја морам сваког месеца да идем и чекам у реду за хуманитарну помоћ. Онда ме терају да оно што нам не треба продајем на улици, поред оближње пијаце. Више пута су ме полицајци отерали и претили да ће да ме ухапсе.

Бака је стара и болесна, па ја морам да јој помажем да кува и да сама спремам кућу, перем и пеглам. Зато сам стално уморна. Сада је брат пошао у школу и ја морам да га водим ујутро, пошто деда каже да је њему доста то што га сачекује и да је брат уосталом моја обавеза.

Пре сам била најбољи ђак у школи. Овде сам хтела да упишм гимназију, али су бака и деда рекли да они не могу да ме школују и морала сам да се упишем у медицинску школу. То ме уопште не интересује и не знам како ћу да радим тај посао када не могу да поднесем крв и да гледам патњу. Не знам како ћу ја моћи неком ко је болестан да помогнем.

Они увек причају само о свом сину, мом оцу, а скоро никад о мојој мајци. Чула сам једном како причају да би он био још жив и да би им се нашао у старости да није «њу оженио и отишао у Босну». Чини ми се да никад нису волели ни прихватили моју маму. А ни мене. За мене немају лепе речи, ја сам као «одрасла» и треба што пре да се осамосталим, али према брату су сасвим другачији.

Сада се догодило нешто што је горе од свега. Једне ноћи стриц је дошао пијан у нашу собу, сео на мој кревет и почео да ме милује. Ја сам била будна и скочила сам и питала га шта ради. Он је рекао да је хтео да ме покрије али му то ни мало дете не би поверовало.

Осећам се ужасно. Не знам шта да урадим ни коме да се обратим.