Историјат школе и града :: E-ZNANJE
Историјат школе и града
Подручја рада
Претрага
Историјат школе и града

 
Историјат школе
             
             Почетак рада садашње школе је 1. септембар 1960. године. Тада је почела са радом Техничка школа. То је била прва школа ове врсте у тадашњем срезу. Те године у 1. разред машинског одсека уписана су три одељења, односно 109 ученика и у 1. разред електротехничког одсека уписана су три одељења, односно 101 ученик. Школске 1961/62. године школа је добила металуршки и грађевински одсек. Грађевински идсек се угасио 1969. године. Техничка школа је под овим називом образовала машинске, металуршке и електротехничаре све до 7. јануара 1977. године. Школа је радила са 24 до 28 одељења, односно са 680 до 800 ученика.

        Интеграцијом Техничке школе, Образовног центра “Радоје Марић” и Више школе за образовање радника 7. јануара 1977. године настала је РО Образовни центар “Радоје Марић” са три ООУР-а (Заједничка основа, Стручно образовање и Виша школа за образовање радника) и Радном заједницом заједничких служби. ООУР Заједничка основа је школовао ученике прве фазе усмереног образовања ( 1. и 2. разред ), ООУР Стручно образовање школовао је ученике друге фазе усмереног образовања ( 3. и 4. разред ) у машинској, електротехничкој, металуршкој, грађевинској, геодетској, математичко-техничкој, саобраћајној и текстилној струци и у ООУР Виша школа за образовање радника студенти су стицали вишу стручну спрему на машинском, металуршком, грађевинском, трговинско-комерцијалном и наставном одсеку.

image013.gif              image005.jpg


 С обзиром да је 19. јуна 1984. године Скупштина општине Титово Ужице донела одлуку о укидању претходне школе, формиране су нове РО : Трећа средња школа и Средња школа “Радоје Марић”.

            Средња школа “Радоје Марић” постала је правни следбеник права и обавеза угашеног ООУР-а Стручно образовање и почела са радом 1. септембра 1984. године. 

 Школа је 17. јула 1990. године промeнила назив у Техничка школа “Радоје Марић” и под овим именом радила до 31. августа 2005. године.

Од 1. септембра 2005. године школа поново носи назив ТЕХНИЧКА ШКОЛА.

Основна делатност школе је школовање ученика у двогодишњим, трогодишњим и четворогодишњим образовним профилима у подручјима рада машинство и обрада метала, електротехника, геологија, рударство и металургија (група металургија) и хемија, неметали и графичарство (група графичарство). У оквиру редовне делатности школују се и ученици са посебним потребама и то лако ментално ометени у развоју (у подручју рада машинство и обрада метала у једногодишњем, двогодишњем и трогодишњем трајању) и слухом оштећени ученици (у подручјима рада машинство и обрада метала и графичарство у трогодишњем трајању).


masins25.jpg  o_pred10.jpg  o_pred28.jpg

 

Наставу изводи више од 100 професора. Више година уназад школа има од 1050 до 1150 ученика који ове школске године похађају наставу у 41 редовно одељење, и то 27 одељења у четворогодишњем трајању и 14 одељења у трогодишњем трајању образовања од којих су три одељења огледна. Ученици са посебним потребама похађају наставу у 5 одељења и то 1 одељење за наглуве и глуве ученике и 4 одељења за ученике лако ментално ометене у развоју.

 

Школа врши и преквалификације и доквалификације, ванредно школовање ученика старијих од 17 година, као и специјалистичко образовање у трајању од годину дана у подручјима рада машинство и обрада метала и електротехника.


Историјат Ужица


Разгледнице старог Ужица из прошлог века

Подручје Златиборског округа обухвата површину од 6.172 km² у југозападном делу Србије, на тромеђи Србије, Црне Горе и Републике Српске. У овом брдско-планинском подручју у коме шуме и шумско земљиште чине 40%, а пољопривредно земљиште 54% укупне површине, богатом рудама, рекама, дрвним потенцијалом и изванредним природним лепотама, развијени су планински и сеоски туризам, сточарство и воћарство, лов и риболов, као и традиционална производња млечних производа и сушеног меса. У сеоским подручјима региона традиционално се негује и развија домаћа радиност.

Дођите и уверите се у надалеко чувену гостољубивост наших људи и природне лепоте овог дела Србије!!!

Град Ужице ( 411 м.н.в. ) налази се у југозападном делу Србије, у долини реке Ђетиње. Општина Ужице простире се на површини од 666,7 км2 и броји 82.723 , а сам град 53.607 становника. То је привредни, административни, здравствени и културни центар Округа који обухвата десет општина: Ариље, Бајину Башту, Косјерић, Нову Варош, Пожегу, Прибој, Пријепоље, Чајетину, Сјеницу и Ужице.

                  image003.jpg                        

Давне 1537.године, у селу Врутци, недалеко од Ужица, завршено је штампање Четворојеванђеља, прве штампане књиге на тлу тадашње Србије. Монах Теодосије и његова сабраћа у манастиру Рујно оставили су трајан споменик српске писмености, само осам деценија после Гутенберговог открића покретних слова које је отворило нову еру у размени порука међу људима. Тај подвиг рујанских монаха симболичан је почетак приче о Ужицу, његовом историјском и ововременом трајању, која је сада присутна и на светској рачунарској мрежи свакоме ко је заинтересован за наш град и његово културно и историјско наслеђе.

uzice.42.jpg

Први поуздан помен града Ужица нађен је у једном документу из Дубровачког архива од 9. октобра 1329. године, у једној задужници из дубровачке канцеларије, мада неки историчари препознају Ужице у Повељи цара Василија II из 1020.године, где се у списку места Београдске епископије помиње насеље под именом Omcon . Трагови људског живота откривени на више локација у овом крају потичу још из доба неолита ( 5.500 г.п.н.е. ). За Ужице се тврди да је насеље келтског порекла, старо око 20 векова. И из римског и византијског периода овде су пронађени трагови развијених насеља.

 

uzice.3.gif

У средњовековној Србији , за време владавине Немањића ( XII - XIV в. ), у овом крају су биле познате великашке породице Растислаића, Војиновића и Алтомановића. Моћног Николу Алтомановића срушио је кнез Лазар, уз помоћ босанског краља Твртка, око 1373.године. После пада Србије под турску власт 1459.године, Ужице се у турским земљишним књигама помиње као село 1476.године, али у 16.веку доживљава брз успон. Када га је 1664.г. посетио турски путописац Евлија Челебија имало је одлике развијеног града са око 5000 кућа и 15000 становника.

uzice.44.jpg

Турци су га освојили средином XV века. Већ у XVI веку Ужице је било средиште нахије и кадилука, са сталном дубровачком колонијом, а током XVII века постаје значајно занатско и културно средиште. У време аустро-угарских ратова, крајем XVII века и у току XVIII века, град постаје велика војна база, а у време Првог српског устанка значајно војно-стратегијско место. Српски устаници су 1805. године ослободили Ужице. Град је поново пао под турску власт 1813. године и остао све до 1862. године, када је, после великог пожара и протеривања Турака, коначно ослобођен.

uzice.45.jpg

У Ужицу су прва редовна школа и гимназија почеле са радом 1839.године, пошта - 1841, болница - 1853, читалиште - 1856. године. Од 1866. године Ужице се сврстава међу вароши у Србији. Генерални регулациони план завршен је 1891.године, струја је уведена 1900, а телефон 1904. године. У лето 1912. године Ужице је пругом повезано са Београдом, што је као последицу имало развијено занатство и трговину.

uzice.43.jpg

Током XIX века у Ужицу се досељава ново становништво из Санџака, Херцеговине и Црне Горе. У периоду II светског рата 1941-1945. године Ужице је било средиште значајних историјских догађаја. После II светског рата Ужице постаје привредно, административно, здравствено и културно средиште Ужичког краја.

Ужице има повољан туристичко-географски положај што омогућава да се уврсти у ред транзитних туристичких центара Југославије. Кроз Ужице пролази пруга Београд-Бар, као и магистрални путеви који воде у правцу Републике Српске, Босне, Црногорског приморја, затим према Београду, Чачку, Краљеву, Нишу. У непосредној близини је аеродром " Ужице " на Пониквама, 18 км удаљен од града, као и афирмисани туристички центри : Златибор, Тара, Златар, Перућац, Голија као и познате споменичке вредности у Пријепољу, Прибоју, Увцу, Ариљу, Карану, Потпећу, Рачи.

Својим положајем, надморском висином, разноврсношћу пејзажа, облика рељефа, биљног света, хидрографских објеката, климом, територија општине Ужице представља јединствен природни комплекс за развој туризма.

Ужице је модеран град који има пет основних и шест средњих школа, Учитељски факултет, Високу пословно - техничку школу, научне установе, Народно позориште, Народни музеј, Градску галерију, Народну библиотеку, Историјски архив, биоскоп  и друге установе. Располаже и са значајним економским, агроиндустријским и индустријским капацитетима. Окосницу привредног развоја чине Ваљаоница бакра и Импол Севал, Ваљаоница алуминијума у Севојну,  Путеви Ужице, "Јединство АД ",  "Први партизан - Наменска производња ",  и др. и све развијенији сектор приватног предузетништва.

Општина Ужице поседује и разноврсне природне и споменичке потенцијале за развој туризма од којих издвајамо следеће :

Бела црква – налази се у селу Карану, 16 км североисточно од Ужица. Грађена је и иконописана између 1340. и 1342.године.  Задужбина је Жупана Петра Брајана. Вредне фреске су Жупана Брајана и његове породице, чланова владарске лозе Немањића, попа Медоша и Богородице Тројеручице у зидном иконостасу. Припада типу споменика Рашке школе.

uzice.26.jpg

Ужички стари град – настао је у средњем веку, а први пут се помиње 1373.г. у време феудалне владавине Николе Алтомановића. У XVII веку краће време су га држали Аустријанци, а затим га опет освојили Турци и , са мањим прекидима, остали овде до 1862.г. Вршене су одређене рестаурације и он се сада користи за одржавање разних културних манифестација.

image007.jpg

Црква светог Марка – смештена је у старом делу града, на Царини. Саграђена је 1721.г. Уз цркву је 1890.г. подигнут звоник од дрвета, висине 18 метара. У цркви се налази збирка икона и гравура из XVII-XIX в., као и предмети примењене уметности, посебно радови ужичких кујунџија.

uzice.27.jpg

 Црква светог Ђорђа – данашња саборна црква грађена је 1842 -1844.г. Сводове и иконостас су сликали значајни сликари Димитрије Посинковић и Милија Марковић.

Народни музеј – смештен је у зградама меморијалног карактера које су у времену Ужичке републике биле седиште Врховног штаба НОПОЈ-а, ЦК КПЈ, партизанске фабрике оружја и муниције. У овом простору смештене су и сталне музејске поставке " Устанак у Југославији 1941.г. " и поставка завичајног карактера која показује настанак и развој ужичког краја од праисторије до данашњих дана. Музеј располаже са око 80.000 експоната из археологије, етнологије, историје, историје уметности, нумизматике, фондом архивске грађе и рукописа.

uzice.2.jpg 

Јокановића кућа – позната под називом " Пецара " једна је од ретких сачуваних репрезентативних кућа XIX в., не само у Ужицу већ и у широј околини. Због наглашених етнографских к-ка, тј. одлика градње типичног народног градитељства које је цветало у оном времену, објекат је проглашен за културно добро – етнофрафски споменик културе. Данас се у Јокановића кући налази стална музејска поставка на тему : " Градска кућа у Ужицу у XIX и почетком XX века ".

Споменик " Кадињача " - налази се на 14. километру западно од Ужица, на путу где се додирују обронци Таре и Јелове Горе, на висоравни од 800 м н.в. Посвећен је борцима Радничког батаљона који су херојски погинули на брду Кадињача 29.11.1941.г. бранећи одступницу Главном штабу, партизанским одредима и болници.

Потпећка пећина – налази се у селу Потпећ, 14 км од Ужица, у северном подножју Дрежничке градине ( 932 м н.в. ). Улаз је монументалних димензија, у облику потковице. То је највећи пећински улаз у Србији. Укупна дужина пећине је 555 м, а дужина туристичке стазе је 800 м. Температура ваздуха је 9-10°С, релативна влажност ваздуха је 95 %.

Етно парк "Терзића авлија"

Музеј "Старо село" у Сирогојну – је музеј под отвореним небом и представља стан и стамбену културу златиборског села. Аутентични објекти пренети су у музејски простор.

Парк природе Мокра Гора је заштићено подручје природне баштине.

Музички фолклор, народна ношња, кулинарски специјалитети као и етнографски туристички мотиви интересантни су за домаће и стране посетиоце. Организује се велики број приредби на којима се посетиоцима показује богатство народног стваралаштва нашег краја. Сваке године, у првој половини новембра, у Ужицу се одржава најзначајнији Југословенски позоришни фестивал "За око и душу" који окупља најбоље позоришне представе из годишње продукције југословенских позоришта.