Подручја рада
Претрага
5. Радионица

МЕЂУНАРОДНИ ДОКУМЕНТИ О ЗАШТИТИ ПРАВА

 ЦИЉ: Циљ ове радионице је да ученици стекну увид у историјат настанка, природу и садржај међународних докумената који се тичу људских и права детета.

ЗАДАЦИ: -упознавање са природом људских права;

-упознавање са развојем људских права кроз историју;

-упознавање са најзначајнијим документима из области људских права;

-стицање увида у однос људских и права детета;

-упознавање са основним информацијама о Конвенцији о правима детета.

 ОПИС АКТИВНОСТИ

Људска права су, пре свега, природног, моралног порекла, што значи да постоје независно од тога да ли их је држава у којој човек живи признала и прописала. Она се једнако признају свим људском бићима, без обзира на њихово порекло, пол, вероисповест или неку другу припадност или својство. У идеалној ситуацији, људска права су призната законима и другим правним актима и њихово остваривање се одвија у правно установљеним оквирима државе.

Ако би само од државе зависило које ће људска права бити призната, онда о људским правима не би се ни могло говорити. Зато обавезност поштовања људских права произилази за сваку државу из унутрашњег права, али и из међународног права које је изнад држава. Данас ниједна држава не може да тврди да су људска права у њеној искључивој надлежности. Нека људска права која су призната међународним уговорима, као, на пример, право на живот, право на слободно изражавање, право на правично суђење, обавезују чак и државе које нису ратификовале те уговоре.

Највећи број људских права усмерен је ка држави и то их разликује од других права моралног порекла. Држава имa обавезу да се уздржава од кршења људских права, да спречи и кажњава кршење права а такође и да створи услове за њихово уживање.

Није свако право основно, најважније људско право. Постоје објективна и субјективна права. Објективна права су скуп правила које доноси законодавац, на националном или међународном нивоу и то су разни закони, уредбе, одлуке, неке међународне конвенције. Субјективна права почивају на нормама објективног права и могу да буду различита од државе до државе. Ова права се не односе на сва права подједнако. Потичу од законодавца једне државе и зависе од његове воље. У цивилизованој држави није дозвољено самовољно манипулисање субјективним правима, што значи, поштује се начело правне сигурности.

Људска права су она субјективна права која људско биће не дугује држави и њеној вољи, већ их има самим тим што је људско биће. Није све што је лепо, правично, пожељно само по себи људско право. Једно је нешто признавати као вредност којој треба тежити а друго је тврдити да се има право на ту вредност.

Развој људских права – Људска права су у другој половини 20. века доживела процват и потпуно међународно признање. Нажалост, у многим државама још увек се систематски крше људска права.

Први значајан документ о правима је Велика повеља о слободама од 1215. године. Овим документом је краљ Джон признао извесне привилегије нижима од себе. Значајан је јер спутава власт краља у односу на посебне категорије становништва. Међутим, ово није документ о људским правима, јер не гарантује права свима без разлике. Слично је са Душановим закоником од 1349. године у коме се ограничава апсолутна моћ владара а све у намери да се влада праведно. Таква ограничења не укључују признавање права свим људима независно од суверене воље владара.

Први акт којим су призната људска права у савременом смислу су америчка Декларација независности од 1776. и француска Декларација права човека и грађанина од 1789. године.

Први пут су људска права унета у устав једне државе 1791. године, када су усвојени амандмани на Устав САД.

Деценијама касније државе су пролазиле сличан процес сазревања  у погледу људских права.

Први посебан документ о људским правима – Универзална декларација о људским правима, усвојила је Генерална скупштина Уједињених нација 1948. године.

Права детета- Конвенцијом о правима детета и другим међународним документима о људским правима, нормативно су уобличена права детета и универзално прихваћена. Конвенција је усвојена под окриљем Уједињених нација 1989. године. Њено усвајање резлтат је дугог процеса. Она прадставља значајно достигнуће у погледу развоја и јачања међународног права у области права детета. Конвенција је подељена на преамбулу и три дела. Преамбула подсећа на основне принципе Уједињених нација и посебне одредбе одређених релевантних инструмената о људским правима. Она потврђује да је деци, услед њихове осетљивости, потребна посебна заштита и брига а у томе истиче примарну улогу породице. Први део Конвенције садржи каталог права која се признају детету, а други део одредбе којим се дaље разрађују обавезе страна уговорница. Одредбе из трећег дела регилишу питања потписивања, ратификације, приступања, ступања на снагу, стављања резерви, измена, отказивања, депоновања овог међународног уговора.

Савезна Република Југославија је 1991. године ратификовала Конвенцију о правима детета чиме је овај међународни уговор постао саставни део нашег правног поретка. Тиме се наша држава обавезала да ће уградити у законодавство и поштовати сва права детета садржана у Конвенцији.

Држава и њени органи имају обавезу да омогуће остваривања Конвенције али исто тако и сви ми можемо да допринесемо да се права детета уживају на најбољем могућем нивоу.