Уводни део часа ( 5 мин.)
1. Шта представља процесор у рачунарском систему ?
2. Који су најпознатији произвођачи процесора ?
___________________________________________________________________________________
Главни део часа :

Најпознатији произвођачи процесора су : Intel, AMD, Cyrix, Motorola, ...

И Intel и AMD основали стручњаци некада запослени у Fairchild Semiconductor.

1979.г. - микропроцесор Intel 8088 - радни такт 4 MHz, састављен од 25000 транзистора.
Убрзо затим следе 80186, 80286 као и добро познати 80386 (1985.г., радни такт 16 - 33 MHZ, 275.000 транзистора, математички копроцесор 80387, 32 - битна архитектура, садржај енциклопедије "Британика" претраживао за тада невероватних 12,5 секунди).

1989.г. - процесор 486 у две варијанте : DX (скупља варијанта са копроцесором) и SX (јефтинија варијанта са фабрички блокираним копроцесором при процесу израде).

1993.г. - Pentium процесори - радни такт 60 MHz, састављен од преко 3 милиона транзистора, побољшано искоришћење уграђене процесорске кеш-меморије, рад у покретном зарезу (са грешком по којој су прве серије остале познате и до данас).

1997.г. - Pentium процесори - радни такт 200 MHz, веће загревање које је условило потребу и за
вентилатором.

Следећи степен - процесори са додатним сетом инструкција MMX, са радним тактом 166 - 233 MHz,
што је максимум ове класе.

1995.г. - Pentium Pro процесори - израђени у 0,35 микронској технологији, 5,5 милиона транзистора, без сета инструкција MMX, L2 кеш меморија на посебној картици са слотом Socket 8, ATX матичне плоче, 32-битна архитектура, намењени за Windows NT, последња серија на 200 MHz. Pentium II процесори - екстерна L2 кеш меморија 512 KB на половини процесорске брзине, MMX сет инструкција, посебан кертриџ (Single Edge Contact (S.E.C) Cartridge), нови слот Slot 1, распон фреквенција 233 - 400 MHz, модели на брзинама 350, 400 и 450 MHz су имали могућност комуникације са спољном магистралом на такту од 100 MHz, појава AGP стандарда. Престао да се производи 1999.г.

1989.г. - Pentium Celeron - радни назив Covington, радни такт 266 MHz, смештени на Single Edge Processor Package (SEPP) кертриџима, Slot 1, представљао Pentium II у јефтинијем издању, без L2 кеша.

Следећа серија Celeron A или Celeron Mendocino, L2 кеш са 128 KB на радном такту процесора, магистрала на 66 MHz, радни такт у распону 300 - 533 MHz, код серије на 366 MHZ подршка за Slot 1 и за Socket 370 у Plastic Pin Grid Array (PPGA) варијанти. Као последица тога L2 кеш на самом чипу, што је омогућило већу компактност и јефтинију израду.

Следећа серија Celeron на 500 MHz у 0,18 микронској  Coppermine технологији, SSE (Streaming SIMD Extensions) сет инструкција, матичне плоче за FC-PGA (Flip-Chip Pin Grid Array) стандард у оквиру Socket 370 интерфејса. Код модела на 800 MHz системска магистрала на 100 MHz. Највећи недостатак ове серије процесора је то што максимални радни такт процесора заснованих на овој технологији из много разлога не може прећи 1 GHz.

Процесори Celeron Tualatin у 0,13 микронској технологији, радни такт 1,2 и 1,3 GHz, 256 К L2 кеша, MMX и SSE сет инструкција, магистрала на 100 MHz, FC-PGA2 стандард.

1999.г. - Pentium III, Katmai језгро у 0,25 микронској технологији на 450 MHz, MMX и SSE сет инструкција са 70 нових SIMD (Single Instruction Multiple Data) инструкција које су омогућавале да процесор истовремено ради са више (до четири) операција, појава DirectX 6.1. Први модели са 512 к L2 кеша на половини брзине процесора заједно смештених на S.E.C.C.2 (Single Edge Contact Cartridge 2). Новина која је привукла највише пажње је јединствен серијски број који има сваки од ових процесора.

Крајем 1999.г. - Pentium III процесори у 0,18 микронској  Coppermine технологији, који су истовремено израђивани и у верзији за Slot 1 (242 пина) као и FC-PGA Socket 370 (370 пинова) која није користила чак ни прелазни S.E.C.C.2 кертриџ, већ се све налазило на чипу. Максимални радни такт ове серије је на 1 GHz, због чега су из продаје повучени модели на 1,13 GHz због превелике нестабилности у раду.

Крајем 2000.г. - Pentium IV процесори на Wilamette језгру у 0,18 микронској технологији у распону радних тактова 1,4 - 2,0 GHz, са 42 милиона транзистора, MMX и SSE сет инструкција са новим SSE2 сетом у оквиру кога се налази још 144 процесорске инструкције, нова Net-Burst архитектура (која је заменила P6 стандард)са усавршеним системом комуникације са кеш меморијом (Advanced transfer Cashe), знатно унапређене могућности прорачуна у покретном зарезу, L2 кеш са 256 KB на пуном радном такту процесора, комуникација са системском магистралом на 400 MHz што је омогућено захваљујући Quad Pumped Bus технологији која номиналну брзину комуникације убрзава 4 пута и теоретски омогућава брзине преноса и до 3,2 GB/s.

Следећа генерација - Pentium IV процесори на Northwood језгру у 0,13 микронској технологији са радним тактом 2,0 - 2,2 GHz, са 55 милиона транзистора.

AMD (Advanced Micro Devices)

Крајем 1991.г. - Процесори Am386 који су користили Intel-ов микрокод за обезбеђивање компатибилности, али без лиценце овог произвођача. Процесори AMD 386DX-40 najprodavaniji procesori nameweni PC ra;unarima.

Почетком 1993.г. - процесори Am486. Основна серија SX без математичког копроцесора, серија DX са копроцесором, серије DX2 и DX4 са брзинама до 120 MHz. Нове серије су због напредних перформанси добиле префикс Enhanced у називу.

1993.г. - први независно пројектован процесор под називом К5, са 4,3 милиона транзистора у 0,35 микронској технологији. У међувремену као прелазно решење процесор Am5X86. Прве серије К5 процесора прилагођене матичним плочама са Socket 5 подножјем које је убрзо замењено Socket 7 стандардом. Код ове серије процесора AMD (баш као и Cyrix) почео да користи нови систем рангирања који је означаван словном ознаком PR (Performance Rating)тако да су процесори ове
генерације носили ознаке AMD-K5 PR 75, PR 90, PR 100, PR 120, PR 133 и PR 166. Недостатак ове
генерације - далеко лошији рад при прорачунима у покретном зарезу, веома лош учинак у 3D
програмима и играма, чести проблеми са некомпатибилним софтвером, због чега су ови процесори
заступљени искључиво у најјефтинијим конфигурацијама.

Куповином мале компаније NexGen чији је процесор Nx586 представљао један од многих мање познатих пандана Pentium-а, а у чијем се развојном програму налазио и за то време изузетно напредни процесор заснован на RISC технологији који је носио радни назив Nx686, створени су услови за развој шесте генерације AMD-ових процесора.

Почетком 1997.г. - процесори К6, у 0,35 микронској технологији, језгро од 8,8 милиона транзистора (што је било знатно више у односу на рецимо Pentium II са 7,5 милиона), MMX сет инструкција, могли да раде на плочама које су подржавале напајање процесора од 2,9 и 3,3 V са компатибилношћу са Socket 7 стандардом, распон фреквенција 166 - 233 MHz, последња серија К6+ (233 MHz) рађена у 0,25 микронској технологији која је омогућила да се ови процесори могу користити и у преносивим рачунарима, за које су израђене и две посебне мобилне серије К6 процесора на радном такту од 266 и 300 MHz. Код ове генерације AMD дефинитивно одлучио да престане са PR рејтингом својих процесора чија је бројна ознака поново почела да означава њихову радну фреквенцију.

1999.г. - AMD K7, променио убрзо име у Athlon. Радни такт 600 MHz (насупрот  максималних 550 MHz Pentium III), 22 милиона транзистора у језгру Argon у 0,25 микронској технологији. Новије серије израђиване у 0,18 микронској технологији што је омогућило постизање радног такта преко 1 GHz. Опремљени са 512 L2 кеша на половини радног такта процесора на посебном кертриџу, ново процесорско подножје Slot A које је комуникацију са системом вршило преко EV6 магистрале прреузете од Alpha процесора наменски пројектованих за радне станице и сервере. То је омогућило системску комуникацију на 200 MHz и теоретски проток података до 1,6 Gb/s. Недостаци : брзина L2 кеш меморије. Предности : 128 к L1 кеш меморије (64 к за инструкције и 64 к за податке) што је 4 пута више од Pentium III, нова архитектура, рад на вишим фреквенцијама, сложени прорачуни у покретном зарезу, подршка за нови 3DNow! сет инструкција.

Средином 2000.г. - AMD Athlon заснован на Thunderbird језгру, 0,18 микронска технологија, L2 кеш на самом чипу, 37 милиона транзистора, подножје Socket A, радни такт 800 - 1400 MHz.

Октобар 2001.г. - AMD AthlonXP процесори, 0,18 микронска технологија, језгро Palomino, SSE + 3DNow! = 3DNow! Professional сет инструкција, QuantiSpeed процесорска архитектура, 128 k L1, 256 k L2.

AMD Duron, Spitfire језгро, 0,18 микронска технологија, 128 k L1, 64 k L2, Enhanced 3DNow! сет инструкција ( поред 21 стандардне инструкције 3DNow! сета има 24 нове), радни такт 650 - 900 MHz.

AMD Duron, Morgan језгро, 0,18 микронска технологија (осиромашени AthlonXP(Palomino)), 3DNow! Professional сет инструкција, Data Prefetch Mechanism (процесор покушава да предвиди који ће подаци бити коришћени), максимални радни такт 1,3 GHz.